Nakon smrti svog muža, Helen Harris je počela da oseća neobičnu bliskost sa pticama i prirodom tokom svojih šetnji. Usred tuge, otkrila je da joj šuma, životinje i tišina pružaju osećaj mira u praznini koja je ostala. Prvi put u 35 godina, našla se kako živi sama i svakodnevno se šeta. Priroda joj je podsećala na skrivene blago koje se još uvek moglo pronaći unutar tog praznog prostora. Helen je podelila svoju dirljivu priču sa jednim medijem, ilustrujući kako su je susreti sa divljim životinjama pomogli da se nosi sa svojom tugom.
Neobični susreti sa pticama
Helen je ispričala da su ptice počele da se ponašaju neobično oko nje nakon muževe smrti. "To nije bilo samo u mojoj mašti; to se zaista dešavalo," potvrdila je. Tokom svojih redovnih šetnji, često je bila iznenađena koliko blizu joj ptice prilaze, cvrčeći i skačući pored nje.
Shutterstock/VH-studio
Ponekad, kada nije bilo mnogo ljudi oko, delovalo je kao da je prate, možda pokušavajući da prenesu neku poruku. Ova povezanost sa pticama navela ju je da se zapita da li su ti susreti znaci od njenog preminulog muža. Iako je čeznula za znakovima od njega, shvatila je da je on čvrsto verovao da nema života posle smrti, što je činilo malo verovatnim da će se vratiti u bilo kom obliku, a kamoli kao ptica.
Trenuci povezanosti
Jedne večeri, crvenkapica ju je pratila do kuće, skačući pored nje i uspostavljajući kontakt očima. U trenutku maštanja, zamolila je pticu da je prati do kuće, a ona je iznenada odletela. Tri meseca nakon muževe smrti, otputovala je u malo selo na padinama Alpa, gde je mladi svraka iznenada sleteo pored nje, praveći buku.
Shutterstock/pics five
Ovo neobično ponašanje učinilo je da bude svesnija svoje okoline, vodeći je da ceni jednostavne užitke koje nudi priroda, poput jedinstveno oblikovanih gljiva ili blagog šuštanja grmlja osvetljenog sunčevom svetlošću.
Možda vas zanima…
PROČITAJTE JOŠ:
Prihvatanje samoće u prirodi
Iako je tuga snažno težila na njoj, njene svakodnevne šetnje su dobile dublje značenje. Bol je bio najjači u tišini, pa je Helen osećala potrebu da se kreće, bilo kroz šumu ili na putovanjima. Shvatila je da je šetnja sa njenim preminulim mužem stvorila poseban svet za njih, dok je šetnja sama omogućila da postane deo sveta oko sebe. Imala je osećaj da ptice prepoznaju njenu ranjivost, možda joj pružajući društvo tokom njenog procesa ozdravljenja.
Shutterstock Schager
Kod kuće, još jedna crvenkapica često je pokušavala da skrene njenu pažnju kroz vrata vrta, dok je poznata gradska lisica spavala u njenom dvorištu. Svakog dana, miš je pretrčavao njen put, a jata zelenih papiga su letele iznad nje, podsećajući je na veze koje su još uvek prisutne u njenom životu. Priroda je postala izvor utehe, jer je naučila da je percipira kao društvo.
Trenuci refleksije
Helen je nastavila da uživa u ljudskom društvu, ali je pronalazila utehu u autentičnosti svojih interakcija sa životinjama. Te noći kada su padali meteori Perseidi, probudila se u 3 ujutru i videla tri padajuće zvezde ispred svog prozora. Dok je neko sugerisao da je to dobar znak, ona je razumela da je to jednostavno bio trenutak koji se desio. Ova iskustva, iako naizgled neobična, obeležila su njenu prvu godinu života u samoći, a ponekad je zamišljala svog muža kako se smeje zbog toga što deli ove neobične susrete sa pticama. Priroda je nedvosmisleno pomogla Helen da se nosi sa svojom tugom, podsećajući je da čak i u praznini, još uvek ima mnogo toga da se otkrije, prenosi 24sata.hr, piše Guardian.
Komentari (0)