Miodrag Miša Blizanac (57), profesor u Školi za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović" u Novom Sadu, koja obrazuje i vaspitava decu i odrasle sa svim vrstama smetnji u razvoju i invaliditetom, četvrt veka i van nastave bori se da im život učini dostojanstvenijim, ispunjenijim, lepšim. I ta posvećenost nije uzaludna.
Osnivač je i dirigent mešovitog inkluzivnog hora Ison, koji okuplja decu i mlade koji imaju cerebralnu paralizu, multipla sklerozu do različitog spektra autizma, retardacije... Fenomen je da su članovi i osobe bez sluha. Ali i vršnjaci bez poteškoća, roditelji, komšije, "obični" građani, penzioneri... Nema i nikad nije bilo audicija, svi su dobrodošli.
Ovaj jedinstveni hor pomaže članovima muzikoterapijom dok istovremeno ruši predrasude - ako na koncertu zaraze empatijom jednu osobu, složno poručuju, misija je uspela! A za 23 godine postojanja imali su više od 6.500 nastupa.
Empatija i emancipacija
I ispostavlja se, priznaje Miša, da rad i istrajnost daju rezultate - neki su progovorili, posvetili se jahanju i osvajaju medalje, završili fakultete.... I time kroz Ison poručuju da ne žele sažaljenje niti traže privilegije, već samo priliku da budu deo društva. U tome im je veliki oslonac Miša jer ne odustaje od namere da ih učini vidljivim za ostatak društva u kom oni ne bi bili posmatrani kroz svoje dijagnoze, već, kako ističe, talente:
Privatna arhiva
- Muzikoterapiju često poredim s kišom. Kada stojite na kiši, vidite samo kapljice. Ali kada je gledate iz daljine, vidite dugu. E mi smo to nevidljivo društvo. Dok smo pored ljudi, često nas ne vide. Kada izađemo na binu, tada shvate da postojimo. Članovi hora, kojih ima uvek od 70 do 110, nisu više "onaj ćoravi", "onaj cerebralac", "onaj ludak što se dere", "onaj mali blesavi"... Napokon su Steva, Pera, Dragan, Nina, Zija...
A upravo je to, ističe, smisao - ne da menja njih, već način na koji njih društvo vidi:
Možda vas zanima…
- Pokušavamo da im učinimo život lepšim. Neko od njih se zabavlja, što i jeste cilj, a neko prosto nije tu i u tom traženju duge mi funkcionišemo kao hor na hiljadama nastupa i željom da probudimo (socijalnu) empatiju, koja je u osmehu, zagrljaju, podršci. Ako makar jedno u publici zarazimo empatijom, uspeli smo! Moramo da emancipujemo javnost, inače je inkluzija samo iluzija. I ovo što vi radite je način.
Privatna arhiva
Motiv njegovog ulaska u tu borbu bio je brat Borivoje (55), koji ima umerenu mentalnu retardaciju, slabog je vida i sluha:
Presudan događaj
- Bora voli da se druži, ide na utakmice, navija... Ali čuje četiri odsto na jedno uvo. I zato viče. I ima dioptriju plus 13. Te naočare koje on nosi su mnogo skupe, a dešavalo se da mu dva puta godišnje razbiju. Bio je, dakle, skrajnut, kao i 90 odsto takve dece. Znao sam da mu je potreban boljitak.
Vladimir Lukić
Uz taj motiv i rad u školi on je 2003. tokom priprema za Svetosavsku priredbu okupio decu i mlade s različitim vrstama invaliditeta i smetnji i napravio mali hor.
- Događaj na jednoj probi bio je presudan. Ja sviram gitaru, oni trče po sali, svako u nekom svom ritmu, ko u klin, ko u ploču, neko peva, neko skače, neko lupa u udaraljke... Svako doprinosi. Ali haos. A onda moj drug Steva, muzičar, kaže: "Jao, što lepo zvučite." Odem na njegovo mesto i čujem potpunu harmoniju. Tada sam shvatio - nekome je to kakofonija, a nekome simfonija. Sve zavisi iz kog ugla posmatrate. Tako je nastao Ison.
Već posle prvog nastupa 27. januara 2004. usledilo je više od 50 koncerata širom Vojvodine. A onda su se priključivali i roditelji, profesori, komšije, prijatelji, penzioneri...
- Već tada oko 40 odsto hora činili su građani koji su samo želeli da budu deo naše priče. Audicije ne postoje. Ne znači nam ništa da li neko zna da peva. Važno je da želi. Evo primera. Majka je dovodila sina s autizmom, on nije progovorio, ni "mama". Ona je pevala, on ćutao. Bio je tu i drugi dečak koji bi ponekad nešto rekao. I oni su posle devet godina samo odjednom kliknuli na neku pesmu i ceo repertoar pevali fenomenalno. Eto, isplati se to što radimo. I sada nam dolaze iz svih delova Srbije i regiona, iz Tivta, Prizrena, Bijeljine, Banjaluke, Podgorice... Neki su se čak preselili u Novi Sad, okolinu - navodi Miša.
Jahanje i socijalno preduzetništvo
Rad se spontano proširio i na terapije jahanjem pošto su dobili konja, pa je nastao i Konjički klub Filipus na Mišinom porodičnom imanju u Šajkašu, gde su u nekom periodu imali čak 18 konja. I tu su uspešni - među njima su višestruki državni prvaci u paradresurnom jahanju. Paralelno su razvijane raznovrsne radionice, a onda su pokrenuli i malu sodaru kao svojevrsno socijalno preduzeće, gde je radilo između 20 i 40 mladih s invaliditetom. U svemu je učestvovao i njegov brat Bora. Prodavali su, priča Miša, sodu po Novom Sadu, Žablju, Titelu:
Vladimir Lukić
- Nije se zarađivao veliki novac, bilo je dovoljno da se plate računi, hrana za konje, gorivo... Najvažnije je bilo da su oni zaista radili, osećali da su potrebni, korisni.
Međutim, objekat je izgoreo u požaru pre tri godine. Nisu uspeli dosad da ga obnove, ali veruje da će taj projekat socijalnog preduzetništva ponovo zaživeti uz volju dobrih ljudi.
Uz podršku sve možemo
Radovan Nedeljkov (28) ima cerebralnu paralizu i u horu je od osme godine a, uz podršku, završio je Fakultet za menadžment. On i jaše, svira, drži motivacione govore...
Vladimir Lukić
- Dolazim u hor već dve decenije jer volim da se družim, sklapam nova prijateljstva, prihvaćen sam od svih. Imam cerebralnu paralizu, ali to me ne sprečava da uradim nešto što želim. Već 10 godina sviram harmoniku, uprkos ogromnim grčevima u prstima, jašem i PR sam Konjičkog kluba Filipus.
Prihvaćen sam i svi me razumeju
Ninoslav Zinajić (38), koji ima umerenu mentalnu retardaciju, u Isonu je 15 godina:
Vladimir Lukić
- I to mi mnogo znači! A volim da provodim vreme i u Šajkašu s drugarima i da jašemo, vozimo fijakere. Ovde sam prihvaćen i svi me razumeju. Miša je pronašao neku priču da se i ja lepo osećam. Pre smo radili i u sodari koje više nema. Nedostaje nam taj rad. Voleo bih da se to obnovi. To nam je svima značilo.
Miša je poseban čovek
Maja Dunović, koordinator aktivnosti Udruženja Vera, ljubav, nada, priča da je Miša čovek s posebnim blagoslovom koji prepoznaje kod dece i mladih s invaliditetom ne ono što oni ne mogu, već naprotiv ono šta oni mogu:
Vladimir Lukić
- Trudi se da izvuče iz njih maksimum. Kada bi država to prepoznala, mi bismo u Šajkašu imali kutak gde bi deca i mladi sa smetnjama i invaliditetom imali specifičnu terapiju, rehabilitaciju, možda čak i neka pomagala ostavljali. Istovremeno je divan otac. Zaista je poseban čovek s velikom empatijom i ljubavlju.
Lična karta
Ime: Miodrag
Prezime: Blizanac
Porodica: Otac troje dece - Dušana (16), Filipa (15) i Sofije (13)
Profesija: Profesor istorije, muzičar, defektolog; nastavnik društvenih predmeta u ŠOSO "Milan Petrović" u Novom Sadu
Zalaganje: Dirigent inkluzivnog mešovitog hora Ison, osnivač Udruženja Vera, ljubav, nada, direktor međunarodnog festivala Hearts in Harmony, osnivač i rukovodilac Konjičkog kluba Filipus i istoimenog Edukativnog salaša u Šajkašu
Prijatelji projekta
Kompanije "Imlek", "Hemofarm" i "Banka Intesa" prepoznale su značaj inicijative "Priče o pravim vrednostima", kao platforme koja promoviše odgovornost, solidarnost i autentične društvene vrednosti. Njihova podrška potvrđuje posvećenost negovanju vrednosti koje doprinose razvoju zajednice i isticanju pozitivnih primera koji inspirišu.
Prijavite svoje heroje
Pozivamo škole, klubove i zajednice da prijave talentovanu decu i mlade, kao i sugrađane koji su pokazali humanost ili prevazišli teške izazove, slanjem kratkog opisa i kontakta na mejl katarina.blagovic@medijskamreza.rs
Komentari (0)