Roditeljstvo je u teoriji jednostavno: mama i tata treba da vole dete, štite ga i usmeravaju. U praksi, međutim, baš ta ljubav često nas navede da učinimo nešto što će dugoročno kočiti razvoj njegove samostalnosti, samopouzdanja i emocionalne stabilnosti. Mnogi roditelji, u iskrenoj želji da od svoje dece stvore "najbolju verziju sebe", preuzimaju više nego što bi trebalo, nameću prevelika očekivanja ili šalju zbunjujuće poruke koje ni sami ne prepoznaju kao problem.
Današnja deca odrastaju u svetu koji je brz, često zahtevan i pun pritisaka, a roditelji se, pokušavajući da im olakšaju život, neretko upetljaju u zamke preterane brige, ambicija ili nedoslednosti. Umesto da decu naučimo kako da se suočavaju sa izazovima, mi ih od tih izazova štitimo. Umesto da ih ohrabrujemo da otkrivaju svoje sposobnosti, mi im ih određujemo. Umesto da budemo jasna slika ponašanja koje očekujemo, mi ih zbunjujemo kontradiktornim postupcima. Rezultat su generacije koje su istovremeno prezaštićene i preopterećene, tehnološki napredne, ali nesigurne u osnovnim životnim veštinama i koje neretko nose teret roditeljskih strahova ili neostvarenih ambicija.
shutterstock.com/Dragana Gordic
Ovo su tri najveće greške koje roditelji nesvesno prave, a koje mogu snažno uticati na formiranje ličnosti deteta.
Prezaštićivanje deteta
Roditelji koji stalno "lebde" nad decom, ne dozvoljavajući im da padnu, pogreše ili se oprobaju u nečemu, zapravo im uskraćuju osećaj uspeha i samopouzdanja. Dete koje nikada nije iskusilo mali rizik, poput penjanja na drvo ili igre loptom, odrasta u uverenju da je nespretno i nesposobno. Sve je više mališana koji ne znaju da vežu pertle, ali zato savršeno barataju telefonima i tabletima, jer im odrasli preuzimaju obaveze koje bi trebalo da savladaju sami. Kada roditelj redovno sprema detetovu sobu, pakuje knjige ili proverava pernicu, dete prestaje da oseća odgovornost. Propusti više nisu njegovi, nego roditeljski, a ta navika kasnije vodi u ozbiljnije probleme.
Ambicije prebačene na decu
Brza obećanja, često data samo da bi se dete pokrenulo, mogu delovati kao ucena. Kada dete shvati da reči roditelja nemaju težinu, gubi motivaciju i poverenje. Još veća greška je guranje deteta u sportove i aktivnosti koje ono ne voli, samo da bi roditelj ostvario svoje neispunjene ambicije. Vanškolske aktivnosti imaju smisla samo ako prate detetova interesovanja, a ne tuđa očekivanja.
Nedoslednost i zbunjivanje deteta
Deca uče pre svega posmatranjem. Ako im govorimo da je laganje ružno, a zatim ih zamolimo da se jave na telefon i kažu da nismo kod kuće, šaljemo poruku da pravila važe selektivno. Isto važi i za ogovaranje, ono što dete čuje od roditelja postaće njegov obrazac ponašanja. Najbolji način vaspitanja je lični primer, a najveća greška je kada ono što izgovorimo ne prati ono što radimo.
Možda vas zanima…
Komentari (0)