Roditelji često traže velike znakove da se dete lepo razvija, ali jedan od najvažnijih pokazatelja može se čuti u sasvim običnom razgovoru. Kada dete ume da imenuje ono što oseća, bilo da je ljuto, tužno, uplašeno ili razočarano, to može biti snažan znak da razvija emocionalnu inteligenciju.
Emocionalna inteligencija kod dece ne vidi se samo u tome da li su mirna, poslušna ili "dobra" u društvu. Mnogo je važnije da dete polako uči da razume šta se u njemu dešava, da prepozna emocije drugih ljudi i da se sa neprijatnim osećanjima nosi na zdraviji način.
Psiholog Mark Travers ističe da se jedna navika posebno izdvaja kao pokazatelj emocionalne inteligencije kod dece - kada dete naglas imenuje svoje emocije. To znači da ne ostaje samo na plaču, besu ili povlačenju, već pokušava rečima da objasni šta oseća.
Male rečenice koje znače mnogo
Na prvi pogled, rečenica poput "ljut sam" može delovati obično. Ipak, za dete je to veliki korak. Ono tada ne pokazuje samo emociju, već pokušava da je prepozna, imenuje i podeli sa drugima.
shutterstock/Media_Photos
Psiholozi ovu praksu nazivaju imenovanjem emocija ili emocionalnim podučavanjem. Ona pomaže deci da razviju bogatiji emocionalni rečnik, a upravo sposobnost da prepoznaju i nazovu osećanja smatra se važnim temeljem emocionalne inteligencije.
Dete koje ume da kaže da je razočarano jer nije dobilo ono što želi, da je uplašeno pred nastup ili da je tužno zbog svađe sa drugom, već pravi razliku između različitih stanja. To je mnogo zrelije od pukog izlivanja besa bez razumevanja šta se zapravo krije iza reakcije.
Možda vas zanima…
Zašto je važno da dete ima reči za emocije
Kada dete nema reči za ono što oseća, emocija se često izlije kroz ponašanje - vikanje, bacanje stvari, povlačenje, inat ili plač. Kada, međutim, nauči da kaže šta mu se dešava, lakše može da se smiri i zatraži pomoć.
Travers navodi da se razvijen emocionalni rečnik povezuje sa boljom samoregulacijom i boljim razumevanjem emocija. Deca koja mogu da imenuju ono što osećaju lakše se nose sa izazovnim situacijama i bolje prepoznaju osećanja drugih ljudi.
shutterstock/PeopleImages
To ne znači da dete više neće imati ispade, ljutnju ili suze. Hoće, jer je to normalan deo odrastanja, ali vremenom počinje da uči da emocija nije nešto što mora odmah da ga preplavi, već nešto što može da razume i obradi.
Roditelji tu imaju veliku ulogu
Dobra vest je da se ova navika ne razvija samo sama od sebe. Roditelji mogu mnogo da pomognu kroz svakodnevne razgovore, bez velikih lekcija i dugih objašnjenja.
Umesto da se detetu kaže “nije to ništa”, "ne plači" ili "nemaš razloga da se ljutiš", korisnije je pomoći mu da prepozna osećanje: "Vidim da si razočaran", "Deluje mi da te je to uplašilo", "Ljutiš se jer nije bilo po tvom".
Shutterstock/Iryna Inshyna
Takve rečenice ne razmaze dete, već mu daju jezik za ono što već oseća. Kada dete nauči da emocije nisu zabranjene, ali da ponašanje može da se usmeri, lakše počinje da pravi razliku između osećanja i reakcije.
Jednostavna pitanja mogu napraviti veliku razliku
Roditelji ne moraju da budu psiholozi da bi pomogli detetu da razvija emocionalnu inteligenciju. Dovoljno je da češće postavljaju pitanja poput: "Kako si se osećao zbog toga?", "Šta te je najviše naljutilo?", "Da li si bio tužan ili više uplašen?", "Šta bi ti sada pomoglo?"
Takvi razgovori deci pokazuju da su emocije nešto o čemu se može govoriti, a ne nešto što treba sakriti ili potisnuti. Vremenom dete postaje sigurnije, otvorenije i spremnije da razume i sebe i druge.
Zato, ako dete samo kaže da je ljuto, tužno, ljubomorno, zabrinuto ili povređeno, nemojte to posmatrati kao "dramu". To može biti znak da uči jednu od najvažnijih životnih veština, a to je da ono što oseća pretvori u reči, umesto u haos, piše Indexhr.
Komentari (0)