Kažu da teško vreme rađa jake ljude. Još ako se tome doda i lična muka. Večito nemanje, bez igde ikog svog, potucanje, borba. Kad se ovako poređaju stvari, dalji tok priče se da naslutiti. Nekad dete iz hraniteljske porodice, samo i usamljeno, Vidoje Nenadić (70) kao odrastao čovek skočio je u septičku jamu i spasao komšijinog sina od nepune tri godine, rizikujući tako i sopstveni život. Priča i plače iako je od tog 26. oktobra 2021. prošlo pet godina. I sad, kaže, vidi modro telo detenceta koje pokušava da izvuče iz mulja, reanimira ga na obodu septičke jame, daje veštačko disanje... I prve naznake da je mališan ipak preživeo... S porodicom dečaka nije u kontaktu, eto, ali, dodaje, video je dečaka na Fejsbuku. Stoji na slici sa braćom. Dobro je. I opet one teške suze.
ST/Vladimir Lukić
Vidoje je po zanimanju bravar, ali je jedno vreme radio i kao obezbeđenje. Sve je ovo važno za dalji tok priče. Naime, kao bravar je radio u zemunskom "Planumu", a živeo je u barakama ove firme dole kod pruge u Dobanovcima. Baš tu se i dogodilo da komšijsko dete upadne u septičku jamu. A to što je radio kao obezbeđenje? Tu je naučio da daje prvu pomoć.
Bio je, dakle, to 26. oktobar 2021. i Vidoje je tog dana vario ispred svoje barake kada je začuo zapomaganje. Mlada komšinica je izvela troje svoje dece, trojicu dečaka od godinu i po, dve i po, gotovo tri godine i četiri da se igraju. Kako to obično biva, dovoljna je samo sekunda. Najstariji dečak je otišao do majke da joj kaže da je bato upao u rupu i počeo je haos. Vriska, zapomaganje... Vidoje još nije bio svestan šta se dešava, a mališan je stao pred njega i rekao isto: "Bato je upao u rupu." Odmah je Vidoje sve ostavio i potrčao. Rupa je zapravo bio otvor od septičke jame, prekriven samo limom. Majka plače, vrišti, još jedna komšinica tu... Vidoje je odmah znao šta mora da uradi. Bez oklevanja, bez razmišljanja, rizikujući i sopstveni život, skočio je u septičku jamu da spase mališana.
- Pogledam dole, nema, odlazi, gotovo, dete odlazi. E tad je (stavlja ruke na oči, guši suze)... Ne znam što sam toliko emotivan... I dete više ne vidim. Odmah sam... Šta da radim, nema druge. Slab sam na decu. Inače, zaboravio sam da kažem, ali tako je bilo, istina je, veče ranije ukazala mi se Sveta Petka, nasmejana. I ja taj dan... Da se vratim. Dva i po metra je septička jama, mulj, odozgo kako sam skakao, bio sam mršaviji, mogao sam da prođem kroz otvor. Automatski sam rukom dohvatio dete, bilo je svo modro, nije disalo. Dignem ga gore, sad kako da izađem. To je muka - prepričava Vidoje u dahu i nastavlja:
ST/Vladimir Lukić
Dete nije davalo nikakve znake života.
- Polagao sam licencu za obezbeđenje, borilačke veštine i prvu pomoć, to sam baš dobro savladao i znao sam kako treba kod utopljenika. Okrenuo sam dete prvo na bok, pa stiskaš, stiskaš da povrati dah i vodu, pa na drugu stranu, pa steži i kad sam osetio da je malo pljucnuo, to mi je dalo nadu da još više i više masiram po srcu. Masirao sam, masirao i video da treba još i onda sam usta na usta. Možete shvatiti kako je to bilo, ono prljavo, ja, iz septičke jame... Sve je to trajalo sigurno petnaestak minuta i dete poče malo da daje znake, pa još više i vidim poče krv iz usta i osetim da ga vraćam u život. E tad... Šta ću. Dete sam predao majci, rekao da uzme ćebe i da ga zamota, a drugoj komšinici da zove Hitnu, koja je brzo došla. A ja sam, verujte, toliko izgubljen bio da se nisam odmah ni oprao, nego nastavio da varim. Došla jedna komšinica do mene i rekla mi da odem da se okupam. Tako je bilo - kaže Vidoje.
Ubrzo je došla i policija da da izjavu, načelnik policije, predsednik opštine... Priča o njegovom herojskom činu je odmah odjeknula krajem. Od opštine Surčin je dobio novčanu nagradu 30.000 dinara, a dobio je i plaketu za podvig godine, koju tradicionalno dodeljuje jedna novinska kuća u Srbiji.
Možda vas zanima…
- Dete je dobro. Glavno, rekli su da je dobro. Na Fejsbuku sam video svu trojicu dečačića - kaže s knedlom u grlu Vidoje.
ST/Vladimir Lukić
A šta su mu rekli prijatelji i familija kad su čuli:
- E, to je, što mene boli... Ne mogu. Što nema empatije više. Jedino mi je čestitao poštar koji je sutradan došao, čuo je, pružio ruku. A to je naselje, imalo nas je sigurno pedesetak tu. I jedna Romkinja, ona mi je rekla: "Svaka ti čast." Ukućani se diče (ima suprugu, dve ćerke, sad i petoro unučadi). Ja sam druga škola, živeo sam bez roditelja. Šest godina sam živeo s majkom, u petoj mi je otac umro. Beda, sama kuća, ona gluva, bez ičega, ikakve pomoći. Odbornik je rekao u opštini da majka ne može da me ishrani. Bio sam u hraniteljskoj porodici 13 godina. Završio sam zanat. Bio sam dobar učenik, ali... Nemaš nikog. Nikad mi niko pare nije dao. Išao sam, radio. Sve oko mene je umrlo rano, i braća i sestre, samo sam ja jedini ostao. I zato uvek vičem za sebe da sam Božje dete.
Lična karta
ST/Vladimir Lukić
Ime: Vidoje
Prezime: Nenadić
Godine: 70
Zanimanje: Bravar
Vidoje je skočio u septičku jamu i, rizikujući i sopstveni život, spasao komšijsko dete
Majka mi je doživela 100,
umrla mi je na rukama
Vidoje je davno kupio plac u Ljubiću, Čačak, i tu godinama zidao kuću. Danas živi tu, tu nas je i primio. Kaže, majka mu je poživela 100 godina, 30 poslednjih godina je živela kod njega.
- Majka je još malo bila gore (odakle su rodom), posle se preudala. On je (muž) nešto nju štapom, ona u bolnicu u Užicu, odem u bolnicu i pokupim je. Rekoh: "Ajde kod mene, kakav čovek, kakvi đavoli." Trideset godina je živela kod mene, umrla mi je na rukama. Sto godina je imala - kaže Vidoje.
Prijavite svoje heroje
Pozivamo škole, klubove i zajednice da prijave talentovanu decu i mlade, kao i sugrađane koji su pokazali humanost ili prevazišli teške izazove, slanjem kratkog opisa i kontakta na mejl katarina.blagovic@medijskamreza.rs
Prijatelji projekta
Kompanije "Imlek", "Hemofarm" i "Banka Intesa" prepoznale su značaj inicijative "Priče o pravim vrednostima" kao platforme koja promoviše odgovornost, solidarnost i autentične društvene vrednosti. Njihova podrška potvrđuje posvećenost negovanju vrednosti koje doprinose razvoju zajednice i isticanju pozitivnih primera koji inspirišu.
Komentari (0)